O Resavcima u Švedskoj i praznim kućama “kod kuće”
Odrastala sam, vikendima, kod moje Mile. Znale smo da nagvažđamo i naglabamo o svemu i svačemu; bez daha sam slušala njene priče. Kućica, skoro pa na vrh bukovačkog brda i ispod šume, uvek je bila ispunjena mirisima a la prste da poližeš. Moj drugi dom.
Milina najstarija ćerka Stana bila je tinejdžerka kad se sa mužem odselila u Stokholm, u daleku Švedsku. Mlađa Rada, moja mama, otišla je samo dvadesetak kilometara dalje – u Svilajnac. Najmlađa Božica odlučila se za Sloveniju.
Mila je uvek govorila o tim promenama i daljini odmahujući glavom. Ne znam šta bi sada rekla kada bi znala da sam i ja na kraju stigla u Švedsku…
Kada je Tito “otvorio” državnu granicu, krenule su kolone zemljoradnika iz mog kraja, resavskog. Pričala mi tako moja baka, mada nije dala da je tako zovem, ni nano, ni majko, već samo po imenu, Mila.
Muka ih je, da ne kažem državna nebriga, krajem šezdesetih naterala da, pre radničke klase, krenu put zapadne Evrope i zarađuju novac za kupovinu traktora, stoke…
“Komšija Misa je otišao u gastarbajtere da bi zaradio da otvori farmu i od nje živi. A ostao, eh”, nije razumevala moja Mila kako čovek može da živi u tuđini, “I Milja mu se kasnije pridružila, a deca ostala kod babe i dede. Ma, gde se to tako radi…”
“Znam, ne isplati se poljoprivreda”, tužna je bila. Ipak, uspevala je da na svoj način obrađuje dedovinu, za svoje potrebe. Ne mogu da joj kažem da se ništa nije promenilo do sada; nije više među nama. Ali, ostalo je sećanje na prelepo vreme kada sam joj, u pauzi slušanja njenih priča, sa sestričkom pomagala da zaliva suvu ispucalu, ali plodnu zemlju i naravno povrće zasađeno u njoj. Obe bose, trčkale smo veselo s kanticama po blatu pored naše najmilije, više joj odmažući.
Težak je to posao, naporan, ali uvek je bilo nekog na njivi pored da dovikne šalu, odbrani od zalutalog vuka, otpeva nešto. Pa, najdraža pesma koju smo pevale ispod ogromne trešnje bila je “Kiša pada, trava raste…”
Mudra je Mila bila, ali, činjenicu da su odlazili ne samo komšije, već i rođaci, prijatelji, nismo mogle da promenimo. Jedni su povlačili druge. Prvobitna godina, pretvarala se u dve i tako sve do sada.
Ako ćemo statistički, samo iz dve resavske opštine u svet je otišlo oko 13 hiljada duša. Iz Despotovca pet hiljada, iz Svilajnca osam. Rezultati popisa možda nisu sasvim tačni, ali ono što se pouzdano zna jeste da je iz opštine Despotovac najviše ljudi otišlo na rad u Švedsku, gde, inače, neki misle da je baš ta varošica glavni grad Srbije…
U čaršiji, pričala je Mila, kažu da je (sad već pre pola veka) prvi u ovu nordijsku zemlju otišao na rad kuvar Miljko, iz planinskog sela Jelovac. I to zahvaljujući mladom švedskom šumarskom inženjeru, koji je u okviru razmene studenata bio tri meseca na praksi u Šumskom gazdinstvu “Južni Kučaj“. Tamo se upoznao sa Miljkom i razvilo se prijateljstvo.
Nije poznato ko je od njih dvojice predložio da Miljko ode na rad u Švedsku. No, on je odlučio da ode, tamo ga je sačekao Bjorn i našao mu posao. Kuvar Miljko je kasnije prihvatio neke svoje rođake i komšije, a ovi svoje i tako je veliki broj Despotovčana stigao u Švedsku.
Vraćali su se, ali na kratko. Uglavnom leti, u vreme godišnjih odmora, da posete roditelje, sagrade novu kuću, obrade svoju zemlju.
Sećam se i kako je moja Mila radoznalo pratila gradnju kuća koje su počele da niču u selu. “Nekako su sve odjednom izrasle”, čudila se.
Oni koji vode računicu potvrđuju da je isti mah podizano po desetak i više kuća. Čitava armija majstora radila je na izgradnji jedne kuće. Mada, kako se krug porodice u novoj domovini širio, tako je, čini se, i euforija građevinarstva postepeno slabila.
Kako vreme prolazi, Milina kuća se sve više gubi u puzavici, urušavajući se iznutra. Tako i nove generacije polako gube povezanost sa zavičajem. Kako kaže moj, sad već malo stariji, sestričak: “Pupčana vrpca je presečena i oni, hteli ne hteli, nisu više Resavci…”
Više niko ne podiže u rodnom kraju kuću “veću i lepšu od komšijine“. Resavska sela danas su poluprazna. Čak i putem kroz selo retko ko prođe. Ima bezbroj novih, modernih kuća, pravih zamkova. Neprekidno su pod ključem. Brojne kuće su okovane rešetkama, jer su često na meti lopova. Jedino one kuće koje imaju stalne čuvare, koji sede u njima i paze ih za oko 400 evra mesečno, odišu nekim životom.
I neke zarasle njive imaju sreću da ih obrade neki novi farmeri, koji u obradi većih površina vide izvor prihoda i zarade. Ostale, nekada u punom cvetu i koje bi možda i dale prvoklasni kukuruz, ostaju u parlogu.
Volela bih da mogu da se vratim u one dane kada je Mila veselo pekla hlepčiće od brašna sa svoje njive koje je samlela u svojoj vodenici. Da pijem vodu sa bunara i berem paprike iz bašte. Da skupim toliko jabuka i da ih bude previše pa da moram, kao u jednom filmu sa Dajen Kiton, od njih da pravim marmeladu i da ih tako uspešno izreklamiram i prodam, pa da živim od toga.
Volela bih i da nema promena, da mladi ne moraju da odlaze u druge zemlje u potrazi za “hlebom” kod svojih rođaka, prijatelja koji im obezbeđuju posao na crno na “tri meseca”, već isključivo rekreativno.
Volela bih i da ne moram da pominjem loše poteze sopstvene države, koji su i “oterali” ljude. Kako je država “smislila“ plan na koji način da teškom mukom sticane devize naših ljudi potroši za svoje potrebe i “projekte“.
Sve bih to volela, ali nije moguće. Promene i seobe su nam “u krvi”. Tako je bilo nekad, tako je i danas. I zaista me interesuje kako će se ova premeštanja i seobe stanovništva u Evropi završiti. Gde ćemo se dalje pomerati kada naselimo sve centralne gradove, a sela ostanu prazna.
Možda će se, kao i u modi, sve vratiti na početak, tj. na selo. A možda je i ovo već neka druga tema!?
Svedočanstvo: Tanja Zorić
Category: Naše priče, U prvom licu