Transkultura

Vladimir Kaminer: Dvostruki život u Berlinu

Tamo odakle sam ja životarenje je najviše što možete dobiti od života. Šta god da nameravate da uradite, osujetiće vas jak vetar i loši putevi. Čovek je već u četrnaestoj neverovatno umoran, a baš onako dobro može da se odmori tek u četrdeset petoj. Pođete, recimo, u kupovinu i više se ne vratite, ili pišete roman, pa odjednom na dvehiljaditoj stranici primetite da cela stvar nema više ni glavu ni rep, i počnete lepo sve iz početka. To je život oslobođen vremenskih stega, a u njegova najveća dostignuća spada mogućnost da umrete u sopstvenom krevetu.

Sasvim drugačije stvari stoje ovde, gde čovek pod određenim okolnostima istovremeno može da vodi više života: svoj sopstveni i život neke druge osobe. Za ljude kojima se takav dvostruki život sviđa, Berlin je idealan grad. Ovde ništa nije onakvo kakvim se čini. Savetnicu za ulaganje novca iz filijale moje štedionice, jednu ljubaznu, debeljuškastu ženu koja na bluzi ima značku s imenom Volf, video sam nedavno u jednom od brojnih pozorišta Berlina kao plesačicu u audio-baletu. Svako drugo veče ona oblači baletsku suknjicu od pleksiglasa u koju su ugrađeni aparati za snimanje i reprodukovanje zvuka. Onda gospođa Volf lagano zavrcka guzom, a njeni se pokreti snimaju, pretvaraju u nekakvu muziku koja dolazi iz suknjice i tako plesnoj trupi daju takt. Gospođa Volf skače kao luda po bini  zajedno sa drugim savetnicama za ulaganje novca i pada u potpuni trans. Cela ekipa je prošle godine bila na festivalu audio-baleta u Japanu i osvojila neku nagradu.

Kad sam se našao u grupi trajno nezaposlenih, na Birou rada upoznao sam gospodina Hejzenberga. Njegov posao se sastojao u tome da ljuda s manje traženim zanimanjima, glumce, režisere ili teologe, šalje na kurseve za prekvalifikaciju. Rado je i često gospodin Hajzenberg govorio o pameti. “Ja sam veliki ljubitelj umetnosti”, govorio mi je, “i srećan sam što nju u današnje vreme možemo da vidimo na svakom ćošku, ali Vam savetujem da se pod hitno latite nekog pametnog posla, da budete prodavac ili stolar, na primer.” Boja kravate mu se odlično slagala s tapetama u kancelariji. Hajzenberg je zvučao veoma ubedljivo i pošteno je doprineo tome da ostatak dana provedem u lošem raspoloženju. No, zadesilo se da sam majci obećao da ću joj baš te večeri pokazati kako izgleda noćni život u Berlinu. To je već dugo čekala. Nešto posle ponoći zatekli smo se u nekom gej klubu u centru nekadašnjeg Istočnog Berlina, i ja ispričam majci o poraznom razgovoru u Birou rada. Kad iznenada u jednom ćošku ugledam Hajzenberga. Nosio je farmerke, žutu kožnu jaknu, a oko vrata debeo zlatan lanac. Jedan mladi Tajlanđanin mu je sav ozaren sedeo u krilu. Hajzenbergu su se caklile oči. “Eno ga, ono je moj referent na Birou”, rekao sam majci, koja je oprezno pogledala oko sebe, a onda odmahnula glavom i rekla: “Svinjarija.”

Mog poznanika, ruskog biznismena Henzela, koji kao veletrgovac izvozi nemačke automobile u Švedsku, prošlog leta pregazio je nosorog i skoro ga zgnječio. Njegov prijatelj, jedan od vodećih inženjera u Simensu, izazivao je nosoroga dok je Henzel, ne sluteći ništa, 100 metara dalje spremao doručak. Nosorog je prvo nasrnuo na Simensovog inženjera. Ovaj, profesionalno već osposobljen da brzo reaguje u problematičnim situacijima, odmah se popeo na drvo. Stoga se nosorog preorijentisao na prodavca automobila i sredio i njega i njegov doručak kao Panta pitu.

Henzel je nekoliko nedelja morao da provede u bolnici, tako da mu je propalo hodočašće na Himalaje, ali njega će nadoknaditi sad na proleće, prilikom sledećeg safarija. Oba prijatelja tvrde da se ovakve pustolovine samo još u Africi mogu doživeti. Varaju se. U Berlinu možda nema pomahnitalih nosoroga, ali i ovde u velegradskoj džungli svuda vrebaju opasnosti. Potrošačko društvo ostvaruje najluđe snove, ako treba i telefonskim putem. Tako uporno opstaje i trač da se tonama teški prozori na tržnom centru Lafajet nisu sručili na Fridrihovu ulicu zbog aljkavo obavljenih građevinskih radova, već da su pali po nečijem nalogu. Zahvaljujući rafiniranim idejama jednog prolaznika koji je istovremeno, eto, slučajno bio i mozak čitave operacije, niko nije nastradao. Prozori su, doduše, propali, ali je makar provod bio dobar.

Priča iz knjige “Ruski disko”
Prevod: Maja Vukadinović

 

 

 

 

 

Category: Transkultura
Tags: ,
Author: