Naše priče

O dijaspori i ”obećanim zemljama”

Malo-malo pa se u nekim domaćim novinama pojavi tekst o tome koliko miliona nas ima po svetu. Naglasak je uvek na milionima, pošto je poenta takvih tekstova da se pokaže kako smo veliki, jaki i kako nas svuda ima. Već iz takvog pristupa jasno je da se ne razume, i da ne želi da se razume, sama priroda dijaspore – to nije večna i nepromenjiva kategorija. Pojedinac koji je iz ”matice” otišao na drugi kraj sveta možda i čitav život zadrži spone sa svojom izvornom sredinom, jezikom, kulturom… Ali, vremenom – u drugoj, trećoj i svakoj narednoj generaciji – te spone neumitno slabe, pogotovo ukoliko ne postoji aktivna veza, komunikacija, razmena…

Zaboravlja se, takođe, ili se bar ne uviđe dovoljno, da dijapora, po prirodi stvari, podrazumeva dvojnost odnosa – prema izvornom i novom odredištu. U matici, dijaspora znači da postoji aktivan odnos sa domovinom, da se neguju jezik i kultura, da se komunicira… U novoj sredini, dijaspora implicira čuvanje i negovanje izvornog identiteta, ali nekada i neintegrisanost, tako da pojam može da ima i pežorativan prizvuk.
U tekstovima tipa ”koliko miliona nas ima u svetu” uglavnom ne postoji nikakav osećaj za to koliko se ”naša dijaspora” razlikuje unutar sebe same – u zavisnosti od toga koje je novo odredište, kad i kako se tamo došlo, šta se radi i u kakvom statusu se živi, s kim su se stvarale porodice…

Samo u poslednje dve, tri decenije na stotine hiljada naših ljudi je otišlo na sve strane sveta. Za srpsko društvo oni su uglavnom nevidljivi. Zna se da iz dijaspore svake godine u zemlju udje nekoliko milijardi evra, ali pošiljaoci tih evra praktično ne učestvuju u javnom životu matice. Način na koji se u medijima ”kod kuće” piše i rezonuje o njima, tj. nama, i o ”belom svetu” je u isto vreme smešan i tužan. Iako postoje i izvori i informacije, ne samo da se zna isuviše malo, nego je i to što se navodno zna veoma ”mutno”. Kao da fizička udaljenost nije dovoljna, nego slika treba još i dodatno da se zamuti.

DIJASPORE U ŠVEDSKOJ I NAŠI MEĐU NJIMA
Skoro petina današnje švedske populacije poreklom je odnekud drugde. Statistika kaže da ima najmanje 173 različite dijaspore. Mada su svi ti ljudi dolazili u različitim vremenima, sa raznih strana sveta, iz različitih razloga, jedno im je zajedničko – u Švedskoj su dođoši. S jedne strane, bore se za bolji položaj u švedskom društvu, protiv diskriminacije, rasizma; s druge, pokušavaju koliko mogu da pozitivno utiču na razvoj svojih zemalja ili bar da pomognu najbližima.

Osim što preko svojih dijaspora (in)direktno ”hrani” i toliko drugih zemalja, Švedska je za njih zainteresovana i iz drugih razloga. U retko naseljenoj zemlji na svakog čoveka gleda se kao na (potencijalni) resurs i često se ističe kako su upravo strani radnici predstavljali zamajac industrijskom uzletu zemlje, ali i demografskoj regeneraciji. Poslednih godina i decenija, pa tako i u ovoj aktuelnoj ”izbeličkoj krizi”, Švedska je primila na stotine hiljada izbeglica i azilanata. ”Kad bi gustina naseljenosti bila kao u Italiji, Švedska bi imala 70 miliona stanovnika…a kakva bi to ekonomija onda bila…”, jedan je poznatih argumenata u prilog takve otvorenosti.

Kolateralna dobit od brojnih i šarenih dijaspora je pored ostalog i to Švedska (i) preko njih komunicira sa svetom, uspostavlja privredne, kulturne i razne druge veze; kroz njih, takođe, posredno utiče na ekonomski razvoj i demokratizaciju zemalja njihovog porekla.

”Jugo” dijaspora u Švedskoj specifična je na svoj način. Formirala se u tri talasa.

Neposredno posle Drugog svetskog rata i tokom pedesetih došlo je oko dve, tri hiljade političkih izbeglica i azilanata. Prvi su bili preživeli ”internirci” koji su u okupiranoj Norveškoj u statusu ”belog roblja” gradili ”krvavi put”. Po kapitulaciji Nemačke, neki od njih nisu hteli da se vraćaju u komunističku zemlju i ostajali su u Norveškoj, Švedskoj, Danskoj… Posle njih, dolazili su i razni drugi. Iako je tu bilo ”cvetova” raznih boja – od ustaša i drugih separatista i ekstremnih šovinista do pro-jugoslovenskih orijentisanih demokrata i levih socijaldemokrata, komunistička propaganda ih je sve trpala u isti koš – anti-jugoslovenska politička emigracija.

Od šezdesetih Jugoslavija počinje zvanično da «izvozi» svoje nezaposlene na Zapad i tako će do kraja osamdesetih u Švedsku,  «u državnom aranžmanu», stići šezdestak hiljada «Jugoslovena», ponajviše Srba, ali i svih ostalih. Ogromna većina se zapošljavala u industriji. Tokom rata devedesetih, Švedska je primila između 80 i 90 hiljada izbeglica iz Bosne i Hercegovine.
sezdesete sw

Od tada do sada novi «doseljenici» iz Srbije i bivše Jugoslavije u Švedsku dolaze prvenstveno na osnovu porodičnih veza. Tu brojke nisu velike kao ranije, ali je priliv konstantan.

Iako brojna, ”jugo” dijaspora pocepana je uzduž i popreko. U početku osnovna podela je bila na ”političku emigraciju” i ”radnike na privremenom radu” lojalne socijalističkoj Jugoslaviji. Početkom devedesetih došlo je do cepanja po nacionalnom osnovu, potom na ”unutarnacionalnom”, a na kraju, kad više nije bilo drugog izbora, i na ličnom. Udruženja ima, ali uprkos jasne nacionalne orijentacije, kao da su dezorijentisana, bez jasne predstave o svojoj svrsi i ”višem cilju”… Jedine situacije kad dobacuju do ”mejnstrima” jeste kad se prepucavaju, uglavnom Bošnjaci i Srbi, i kad kroz to prepucavanje potvrđuju skrojene stereotipe.

Fenomenološki su, pak, najinteresantniji, a i najparadigmatičniji, dvadesetogodišnjaci i tridesetogodišnjaci koji su u Švedskoj odrasli i završili škole. Više je pravilo nego izuzetak da i oni koji su na švedskom jeziku i u švedskoj kulturi pravi intelektualci, od svoje matične kulture poznaju jedino – turbo-folk. To na (in)direktan način otkriva tužnu istinu da se mladima u  švedskoj dijaspori kontinurano i sistematično bavi jedino medijsko-estradno-kriminalni polusvet.

MIT O OBEĆANIM ZEMLJAMA
Kad se duže živi u inostranstvu, čovek ne može da se ne zapita kako se ”kod kuće” stvaraju predstave o tom inostranstvu, i inostranstvima. Pošto sam proveo duže vreme u SAD, Brazilu i evo sada u Švedskoj, ”iz iskustva” bih rekao da se kod nas u različitim vremenima i iz različitih razloga manipulisalo predstavom inostranstva. Realnosti kao iz Kusturičinog ”Andergraunda” (gde jedni godinama žive u podrumu, dok ih oni odozgo iz svojih ličnih interesa ubeđuju da i dalje traje rat) stvarane su i pothranjivane s namerom.

U doba socijalističke Jugoslavije priče o ”trulom  (kapitalističkom) Zapadu” bile su zvanična ideološka linija; ali, dok su jedni u njih zaista verovali, drugi (predstavnici raznih Genexa, Inexa i dr.) su sa ”trulim Zapadom” radili posao i sređivali sebi i deci ne samo nekretnine u epicentrima ”truleži”, već i pasoše i državljanstva raznih ”trulih” država.

U isto vreme ”radnici na privremenom radu u inostranstvu” držani su ”u podrumu”. Udruženja su (pre)često služila za njihovu kontrolu – da spreče potpadanje pod uticaj ”anti-jugoslovenske emigracije”, ali i da ne upiju suviše sindikalističko-socijaldemokratsku ”žvaku”, pa da posle kod kuće prave nepotrebne probleme. Od starijih ”Jugara” (kako ovde i dalje zovu sve doseljenike iz bivše Jugoslavije) može da se čuje kako su ”udbaši” iz udruženja i klubova bili veći šefovi od ambasadora i konzula, kako je (in)direktno destimulisano aktiviranje ”naših” radnika u sindikatima i sl. Ne bi se reklo da je reč o izmišljotinama.
mladen tudor
Uprkos tome, u doba socijalističke Jugoslavije povratak u zavičaj zaista jeste figurirao kao cilj i ideal; vera u privremenost rada i boravka u inostranstvu kod mnogih je bila stvarna. Zato su mnogi zaista ”pukli” kad je ”zemlja mira, zemlja Tita” počela da se cepa po šavovima. U prvi mah nisu bili svesni šta ih je snašlo. Vremenom su otkrili svoje nacionalno ja, mahom preko satelitskih tv-kanala za ”zabavu miliona”. Otud je to novo nacionalno ja dobilo tako neodoljivo turbo-folk lice.

Iako je od raspada Jugoslavije prošlo već dosta vremena, nova strategija – ni prema (kontinuiranom) iseljavanju, ni prema dijaspori – nije formulisana. Matrica mita o domovini kao majčici i inostranstvu kao tuđini opstojava ”na papiru”; u praksi je, međutim, erodirala. Iz domovine se odlazi po principu ”kud koji mili moji…” Došlo je dotle da se maltene svaka ”tuđina” zamišlja kao Diznilend.
paradise
U svemu tome mediji su našli svoju misiju u pothranjivanju šizofrenije – na nivou patetičnog populističkog patriotizma, brinu se zbog bele kuge i katastrofalnih demografskih trendova; na praktičnom nivou, slede logiku ”šta narod ište” i ponašaju se bukvalno kao agenti iseljavanja izveštavajući u nastavcima o tome gde može da se ode, koja zanimanja se traže ovde i onde i sl.

Pošto dopisnika iz inostranstava skoro da više i nema, predstave sveta se zasnivaju na lošim prevodima, poluinformacijama, maštarijama po principu ”šta je babi milo, to joj se i snilo”. I da, na rijaliti programima, tv-serijama i sličnim pouzdanim izvorima.

I onda, uprkos tome što Evropu i čitav svet trese obespokojavajuća kriza, verovatno najgora i najopasnija posle Drugog svetskog rata, u Srbiji vera u obećane zemlje stoji postojano kano klisurina. Jedan prijatelj, koji je u Švedsku došao pre više od 20 godina, žali mi se kako mu rođaci ne veruju da je šestočasovno radno vreme i u Švedskoj čista fikcija – ne zna on kako je, kažu mu, nije dovoljno dugo u Švedskoj, oni su to čitali u novinama (srpskim i bosanskim)…

U stvarnom svetu, život je svuda ”borba neprestana”. Negde je ta borba brutalnija, negde je mekša, ali obećanosti, u smislu da se negde nešto servira na tanjiru, samo od sebe, nema nigde. Svako mesto na zemaljskoj kugli ima svoje pluseve i minuseve, pa je i ta matematika, tj. sabiranje i oduzimanje, prilično egzaktna. Kako to Vuk Drašković jednom lepo reče: ”You can’t mix frogs and grandmothers”.

STVARNOSTI (E)MIGRACIJA
Iako o odlascima u svet postoji bezbroj romantičnih i romantizovanih priča,  puki avanturizam nikad nije bio pokretač većine; najveći broj ljudi od kuće i iz domovine odlazi iz nužde – ‘trbuhom za kruhom’, zbog uskraćenih prava, progona i zlostavljanja, zbog nemogućnosti da se u matičnoj sredini dostojanstveno živi, da se osnuje i prehrani porodica, da se napreduje lično i profesionalno…

Švedska je najveća skandinavska zemlja i u njoj je u posleratnom periodu završilo više ‘Jugoslovena’ nego bilo gde drugde u Skandinaviji. Nije se tu dolazilo zbog blagosti mentaliteta i lepe klime, već prvenstveno zbog posla. U skladu sa svojim socijaldemokratskim načelima Švedska je (i) radnicima iz inostranstva omogućavala pristojne uslove za život i rad i nastojala je da ih motiviše na trajni ostanak.
Pošto se jugoslovenska (i srpska) kriza odužila u beskraj, mnogi od tih ‘radnika na privremenom radu’ vremenom su menjali svoj privremeni status, uzimali švedsko državljanstvo i kupovali nekretnine. U zavičaj su odlazili sve ređe. Ogromne kuće koje su gradili u svojim selima uglavnom zvrje prazne i propadaju. Što neko od stokholmskih Despotovčana reče: ”Žive su još samo one kuće u kojima je neko od meštana plaćen da spava…i da ih čuva od pljačke.”

Neki od starijih su se još i vratili u ‘otadžbinu’ po penzionisanju. Od njihove dece, rođene ili odrasle u Švedskoj, retki su oni koji bi se na tako nešto usudili. Nekad i postoji želja da se upozna zemlja roditelja, ali su (neposredne) veze izgubljene sa pomrlim dedama i bakama. Unuci srpski najčešće i ne govore.

I oni koji su stigli kao izbeglice iz Bosne i Hercegovine uveliko su se aklimatizovali, a njihova deca, rođena devedesetih, sada su već dvadesetogodišnjaci. Imenima su još Bošnjaci, Srbi, Hrvati, a jezikom i ”ustrojstvom” ličnosti (mnogo više) Šveđani. Tu je, takođe, malo onih koji se vraćaju; dovoljno im je da odu u posetu. Ima i onih koji su se vratili u ”domovinu” da bi ponovo trajno izabrali ”tuđinu” (Švedsku), pošto više nisu mogli da se uklope – zbog korupcije, nepotizma, javašluka, bezakonja…

O OBEĆANOSTI (TJ. VRLINAMA) ŠVEDSKE I SKANDINAVIJE
U skandinavskim zemljama klima je daleko od atraktivne, malo je dinamičnih, kosmopolitskih urbanih sredina, dominantni mentalitet je težak (pogotovo južnjacima i Mediterancima). Međutim, te zemlje se danas, u jeku sveopšte krize, ekonomski dobro drže. Nezaposlenost je relativno niska i u njima još može udobno da se živi od sopstvenog rada (pod uslovom, naravno, da se ima posao). U tome je njihova najveća privlačnost. Mada, ni one nisu imune na rasizam i ksenofobiju. Dapače, što bi rekli Hrvati.
WP_20141230_12_47_03_Pro
Za razliku od zemalja bivše Jugoslavije, a i drugih, koje su oduševljeno progutale ekstremni neoliberalizam kao jedini mogući oblik savremene demokratije, u Švedskoj je, uprkos svim udarima, sačuvano dosta tekovina socijalne države – od zaštićenosti radnika i roditeljskog odsustva do dugog plaćenog godišnjeg odmora; postoji spektar garantovanih prava, zakoni se poštuju i jednaki su za sve, mnogo je više sigurnosti i izvesnosti na ličnom, ali i na opštem planu…

Švedsko poimanje uspeha i uspešnosti je poprilično drugačije od srpskog ili balkanskog. Merilo definitivno nije u materijalnom bogatstvu, već mnogo više u nezavisnosti, samostalnosti i mogućnosti da se vodi život po sopstvenoj meri. Po prirodi stvari taj život se vodi u skladu sa društvenim okvirom koji je utemeljen i praktično zadat širokim konsenzusom.

Pravila su jasna. Pravilo svih pravila je da se isplati ako se pravila poštuju, odnosno da se ne isplati ako se ne poštuju. Neka pravila zaista ”žešće smaraju”, ali kome je do izlaska iz zadatog okvira, može da putuje. Šveđani putuju više od bilo koje druge nacije na svetu. Moj ”šef” na primer stalno ponavlja kako bi se ”ugušio” da mora sve vreme da bude u Švedskoj; do sada je prošao oko 150 zemalja i istrajava i dalje u svom svetonazoru…

Kada je reč o poslu i o uspešnosti na poslu, osnovni princip kod svih Skandinavaca, bez obzira koliko da su ateisti, jeste ‘protestantska etika’: posvećenost, pouzdanost, postojanost, stalno usavršavanje… Razvijena je, takođe, svest o važnosti opšteg dobra, solidarnosti, pravedne raspodele. Društveni kod je takav da nema imperativa za razmetanjem, ”širenjem”, pokazivanjem skupih kola i velikih kuća.
IMAG0420

Sve skandinavske ekonomije svoju šansu traže (i pronalaze) u globalnim probojima i zato se posebno vrednuju inovativnost, kreativnost, sposobnost rešavanja naizgled nerešivih problema i prevazilaženja naizgled neprelaznih granica… Opet, nezavisno od tehnološke razvijenosti ovih društava, u Skandinaviji se ‘radnička klasa’ dan danas poštuje više nego bilo gde drugde u svetu.

Brakovi između radnika i ”intelektualaca” su mnogo češći i mnogo manje tabu nego u Srbiji, na primer. Aktuelni premijer Švedske Stefan Loven je zavarivač, ali njegovo radničko poreklo i formalno obrazovanje smatraju se irelevantnim za političku (zlo)upotrebu. Politički kredibilitet Loven je izgradio kao dugogodišnji lider najvećeg sindikata koji se dokazao se u brojnim važnim pregovorima i to je dovoljno; minuli rad ima mnogo veću težinu nego diploma, pogotovo kupljena.

SNOVI O POVRATKU
U doba bivše Jugoslavije mnogim pečalbarima jeste bio san da se jednog dana vrate u zavičaj, da uživaju u ogromnim kućama koje su napravili u svojim selima, da se pred komšijama ‘šire’ u mercedesima i volvoima. Potpuna nefunkcionalnost takvog ”sna” vremenom bi izašla na videlo i bez dramatičnog raspada Jugoslavije i višedecenijske krize. Podizanje kuće u pasivnom i nerazvijenom kraju ne omogućava ”održivi” povratak; održivi povratak moguć je u sredinu koja nudi mogućnosti za posao, stvaranje porodice, prosperitet, pristojan život. Na žalost, ta vrsta preobražaja nije se dogodila.

Dogodilo se i događa nam se pred očima nešto drugo – radikalni preobražaj globalnog ambijenta. Nije nestala samo Jugoslavija, nestali tu takođe Evropa i svet koji su Jugoslaviji bili savremenici. Klasična industrija je atrofirala, mnogi poslovi su ”autsorsovani” negde drugde, a ”vetar promena”, onaj iz pesme Skorpionsa, oduvao je i tzv. državu blagostanja. U Švedskoj i Skandinaviji nešto od nje još opstaje, ali je veliko pitanje do kad će.

Širenjem Evropske unije, neoliberalne ekonomije i globalizacije otvoreni su i novi migracioni procesi. Milioni Poljaka, Litvanaca, Rumuna, Bugara… rasuli su se širom onoga što se nazivalo Zapadnom Evropom. Koliko god da je odlaženje iz Srbije i bivše Jugoslavije od devedesetih naovamo bilo uzrokovano ratovima i krizama, ono je u velikoj meri i deo šireg migratornog procesa otvorenog ”vetrom promena”.

Socijalistička Jugoslavija bar se trudila da stručnjake i visokoobrazovane zadrži u zemlji (koliko je i kada to uspevala posebna je tema), a postojala je, bar na deklarativnom nivou, i želja da se ”gastarbajteri” jednom vrate kući sa ”privremenog rada”. Ali, ta epoha je prohujala sa vihorom. Sada najbolje đake Matematičke gimnazije poklanjamo Englezima, a zadržavamo rijaliti zvezde, kako to slikovito reče ekonomista Miodrag Zec.

Bez ulaženja u širu elaboraciju šta bi sa tim đacima bilo kad ne bi bili ”poklonjeni” Englezima, trajni problem ostaju i (ne)postojeće alternative po eventualnom povratku – šta bi matematičari mogli da (u)rade kad bi odlučili da se iz Engleske vrate u domovinu sa nekakvim radnim iskustvom i nešto kapitala? Da vuku za rukav nekog od brojnih doktora sa Megatrenda i da zavise od njihove dobre volje i invencije?

Pitanje je takođe šta male i ekonomski zavisne post-jugoslovenske države sada uopšte mogu da urade u ”velikoj igri”, pošto su same sebi slomile kičmu, ne toliko rušenjem zajedničke države, koliko rušenjem zajedničke ekonomije i tržišta, hranjenjem i održavanjem netrpeljivosti, podizanjem ”kineskih zidova” između sebe… Jedna od osnovnih funkcija pristojnih država u ovo doba globalnih cunamija jeste elementarna zaštita sopstvenog stanovništva. Takvih država u našim krajevima nema.

Otuda valjda potiče i suštinska ”kvalitativna” razlika između nove i stare generacije ”dijasporaca”. Mlađi ljudi koji iz Srbije (ali i Hrvatske, Bosne, Makedonije) u svet odlaze poslednjih godina odlaze ogorčeni i razočarani zato sto su bili osujećeni i obespravljeni, varani i ponižavani, prepušteni na milost i nemilost bahatih, primitivnih, nekompetentnih, korumpiranih… Za razliku od ranijih generacija koje su gajile romantičnu, neretko i potpuno nerealnu predstavu o zavičaju i domovini, ove najnovije često ne žele da imaju nikakve druge veze sa ”zemljom porekla” osim onih sa porodicom. Internet i skajp nadomešćuju im ostalo.

Interesantno (mi) je da sa državom Srbijom ne žele da imaju posla ni neka srpska udruženja u Švedskoj, kojima je gajenje nacionalnih osećanja i veza sa maticom u opisu delovanja. Moram da priznam da sam se iznenadio kada sam od ”visokog zvaničnika” jednog takvog udruženja čuo sledeću rečenicu: ”Mi smo organizacija Srba u Švedskoj i u našem fokusu je poboljšanje položaja Srba u Švedskoj…a sa tim dole ne želimo da imamo posla”. Čovek je, naravno, bio ogorčen lošim iskustvima i nejasnim, koruptivnim odnosima u koje je bio uvučen.

U Švedskoj, a i u drugim nordijskim zemljama, aktuelna tema je – kako švedski, odnosno nordijski model, prilagoditi izazovima novog doba, ekonomiji i svetu koji se ubrzano menjaju. U razmišljanju o budućnosti, polazi se od prošlosti, to jest od analize kako su Švedska, a i druge nordijske zemlje, uspele da se preobraze od siromaštva i zaostalosti do prosperiteta i avangardnosti. Jedan od faktora koji se ističe kao krucijalan jeste otvorenost prema svetu, odnosno prema idejama i iskustvima koji su iz sveta dolazili.

Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka prenosioci i donosioci tih ideja i iskustava bili su prvenstveno iseljenici koji su deceniju ili dve ranije odlazili zbog ogromnog siromaštva i gladi od koje su umiralo. U Švedskoj je opšte mesto da su iskustva (demokratije, preduzetništva itd.) koja su ti ljudi donosili nazad, ponajviše iz SAD gde su najčešće odlazili, i njihovo interiorizovanje i kumuliranje, odlučujuće uticali na pravac i prirodu razvoja zemlje. Štaviše, to se navodi kao relativno davni primer kako ‘brain drain’ (odliv mozgova) može uspešno da se pretvori u ‘brain gain’ (dobitak mozgova).

Iz Srbije i drugih republika bivše Jugoslavije u poslednjih 25 godina otišlo je, kao što je već spomenuto, na stotine hiljada ljudi. Svi oni su, hteli – ne hteli, morali da nauče da se snalaze u drugim jezicima, kulturama, sistemima… Sudeći po količini novca koji šalju svojima, a statistike kažu da je dijaspora najveći ”strani investitor”, mnogi i dalje održavaju veze sa ”maticom”. Nažalost, na slanju novca svojima se najčešće sve i završava.

A najveći potencijal tu, bar kada se posmatra iz švedske perspektive i sa švedskim iskustvom na umu, nije novac, već znanje i iskustvo tih ljudi. Zato bi stvaranje kanala komunikacije, razmene i saradnje sa njima bilo korisno za sve, pod uslovom da ”opšte dobro” još uopšte figurira kao nekakva vrednost.
To nije jednostavno kada je država partijski oktroisana, kada su zvanične ustanove izjedene korupcijom, kada para-elite, ove i one, negovanjem večne netrpeljivosti održavaju svoj monopol zatvarajući prostor alternativnim glasovima i stvarnim alternativama.

Uprkos svemu tome, nije ni neizvodljivo. Bar danas, sa svim tehnološkim novotarijama, postoji dosta alternativnih polja delovanja. Pitanje je da li postoji bar malo preostale volje za bilo kakvom akcijom. «Napravili smo krug, videli smo sve…» i tu smo gde smo. Sad može da se trla lan dok ne prođe dan ili da se proba nešto novo. Nešto što nikoga ništa ne mora da košta, a od čega svi mogu nešto da dobiju, ne zvuči loše. Od toga bi moglo da se počne. Svima je, valjda, u interesu da to što se zove domovina bude pristojno mesto gde zadovoljni ljudi dostojanstveno žive.

Predrag Dragosavac

Tekst je deo šireg projekta “Od pica-salate do Zlatana – šta su jugo-Švedi doneli Švedskoj, a šta su vratili matici”, koji je jednim delom podržala Fondacija za migracije i stanovništvo iz Švajcarske

Category: Naše priče, Transkultura
Tags: , , , ,
Author: