Lakijeva pričica: Homerovi hit-singlovi
U antičkoj Grčkoj preddemokratskog, pretperikleovskog doba književnost i muzika nisu poimane kao zasebne avanture duha. Naprotiv. Bile su spletene u sinkretičko obličje, o kojem možemo suditi samo po sačuvanim fragmentima onovremene poezije, budući da notalni zapisi njegove muzičke dimenzije ili nisu postojali, ili su sasvim istrunuli pod zubima nikada halapljivog, no uvek pomalo gladnog Vremena.
Hroničari nas obaveštavaju da su se gradovima Helade muvali raznorazni ulični svirači. Iz nedogledne, ko zna koliko duboke prošlosti iskristalisala su se dva različita soja: dok su lirski pevači, strasno prilažući sebe na oltar Forme, nastojali da izbruše spoj svojih stihova i svojih sviranih i pevanih tonova do savršenstva i sjaja dijamanta, dotle su rapsodi, putujući narodni pevači, u epskim metrima deklamovali “herojska dela roda i plemena”.
Ove junačke pesme rapsodi nisu komponovali, već su ih preuzimali od starijih bardova, u stvari, uglavnom su svirali obrade Homerovih hit-singlova, spajajući ih u veće celine, i tako kroz generacije stvarajući cikluse epskih pesama. Platon nije voleo ove ulične estradne zvezde. Možda se plašio da će ugroziti njegov status super-stara. Smatrao ih je efiminiziranim, ćaknutim tipovima koji kvare mladež. U njegovoj idealnoj Državi, napisao je, ne bi bilo mesta čak ni za samog Homera – “zamamnog slikara nemoralne teologije”.
Usuđujemo se da primetimo da je staro gunđalo iz Akademovog gaja pokatkad umelo da izgubi kontrolu nad svojim filozofsko-cenzorskim vizijama. Sa svim onim silnim poglavljima gde se, uz emfatične ode Dobroti i Istini, insistira na neophodnosti da se svaka umetnost ili retorika koja može štetiti vladi zatre u korenu, “Država” se može čitati kao proto-priručnik za sve diktatore najgore vrste.
S druge strane, Platon je u svojoj kritičnosti spram kantautora sa lirom, aulosom i kitarom donekle bio u pravu, budući da su se ovi u njegovo vreme izmetnuli u puke virtuoze, obolele od jalovog bledila misli, tako karakterističnog za sve radikalne urbane umetnike zatvorene u svoj asocijalni, ili, svejedno, hipersocijalni koncept. Dekadansa gradske avangarde obično je predznak urušavanja čitavog društva: tako je bilo i u slučaju Helade.
Prošlo je dvadeset i nešto vekova, brzo i neprimetno, poput neke lake, petparačke melodije čije fragmente stalno zviždućemo, ali čija nam celina uporno izmiče.
Vladimir Lazarević
Category: Naše priče, Uncategorized