Kratki rezovi: Idemo na pučinu
Svaki razgovor sa Kišom, koji već godinama živi u Parizu i koji je jedan od naših najprevođenijih pisaca nameće pitanje koje je Ljubo Jandrić ovako formulisao:
– Poznata je anegdota koja se odnosi na Iva Andrića a koju je zabeležio francuski pisac Klod Avlin. Novinari su jednom prilikom pitali Andrića šta misli o tome kako Evropa i kulturni svet prihvataju jugoslovensku književnost. Nakon dužeg ćutanja, Andrić je, otprilike, ovako rekao:
“Pa znate, kad sam bio mali živeo sam kod tetke u Višegradu. Jednom sam se razboleo i tetka je telefonirala u Sarajevo. I ja sam prisustvovao tom razgovoru. Ona je uporno vikala u slušalicu: “Halo, da li me čujete? Ja vas dobro čujem…”
Takav je otprilike odnos Evrope i kulturnog sveta prema nama: mi njih čujemo, ali ne i oni nas.
– Da, da…to je pravi primer odnosa sveta prema nama: mi njih odlično čujemo, ali oni su, najčešće, gluvi za nas.
Što se nas tiče, ako se uporedimo sa nekim drugim literaturama malih jezika, na primer mađarskom ili češkom, mi nismo uspeli, na žalost, da nametnemo svetu neke opštepoznate civilizacijske ili kulturološke reference uz koje bi svako od nas mogao da veže svoj brod ili barku.
Da budem jasniji: svaki zapadni intelektualac zna za Lista, Bartoka, odnosno Dvoržaka, ako drugo i ništa ne zna iz mađarske ili češke kulture. Koje je to ime koje zna, ili koje je obavezan da zna svaki zapadni intelektualac kada je reč o nama?
Bojim se da takvog imena nema. Ne zato što ga mi nemamo.
Kada je reč o piscima, mi imamo tri stuba: Andrića, Krležu i Crnjanskog uz koje bismo mogli da vezujemo svoje brodove ili svoje barke.
A zatim Kiš govori o primeru latinoameričke književnosti (“da ne pominjem starije primere, kao što je zajednički nastup nordijskih pisaca početkom ovog veka”), koja je osvojila svet kao kontinent.
– U takozvanom velikom svetu mi moramo nastupiti s najmanjom jedinicom mere koja se zove: Jugoslavija.
Svet, 1986.
*
Prođe evo i trideseta godina otkad je Jugoslavija razvaljena.
Mnogi su i dalje ponosni na “ispunjenu misiju”.
Sloboda, samostalnost, suverenost…
Slatko beše…pa pojeo karijes.
Ostadoše samo krlje.
*
Jednom davno jedan drugar “iz prethodnog života” hvalio mi se kako je najbolji oralni seks u životu doživeo na seoskoj svadbi.
Kad su se svi obeznanili od alkohola, on završio sa čobanicom u senu.
Čobanica nije imala nijedan zub.
“Ne možeš da zamisliš kako je dobro kad ti ga grize desnima”.
*
Kad razmišljam o našoj budućnosti, krlje mi kvare projekciju.
Kad ispadnu, budućnost postaje svetla.
Ulazimo u borbu za medalje na Olimpijadi,
*
U švedskim medijima nema nas ni na karti za vremensku prognozu.
Cela Evropa se crveni, vrućina; kod nas belo.
Nismo više crna rupa.
*
Knjižara La Central u Ravalu je svet kroz barselonsku ključaonicu.
Svašta se odatle vidi, oseća, naslućuje.
Na nekoliko istaknutih mesta poređane su knjige koje knjižari po različitim osnovama preporučuju: “Nedavno objavljeno”, “Knjige o moru”, “Sovjetski život”…
Pod “Viure a la sovietica” (Sovjetski život) pored ostalog i Dubravka Ugrešić “El Museo de la Rendicion Incondicional” i Goran Vojnović “Yugoslavia, mi tierra”.
*
Jedan švedski kolega proputovao je svet grebući se o razne “bidrage”
Životni cilj mu je da “zabode zastavicu” u svaku zemlju na planeti. Možda ga i ostvari.
Izigrava opičenost i provokativnost, a zna dobro gde su crte, i preko njih ne ide.
Mene je kao prckao ponavljajući kako je Balkan dosadan.
Njemu je dosadan zato što za Balkan nema više bidraga. Da ih ima, bio bi mu interesantniji.
Licemer je.
Za Balkan je u pravu.
Iznenadio se kad mu to rekoh.
*
Kad oni koji govore istim jezikom nisu u stanju da nađu zajednički jezik, kad u paramparčad smrskaju ono što je Kiš zvao “najmanjom jedinicom mere”, to je…?
Šta god da jeste, naši “evropski” stubovi postali su suvišni.
Odustali smo od vezivanja barke.
Idemo na pučinu…