Ko nije video Granadu…
„U mom selu kažu: Ko nije video Granadu, taj nije ništa ni video” – kaže baka Chus Lampreave svojim unucima dok sede u taverni Alhambra, u Almodovarovom „ Que he hecho yo para merecer esto” .
Granada je zanimljivo mesto. Stari grad u Andaluziji, na jugu Španije. “U dolini reka Daro, Henil i Beiro”, piše obično u prospektima, mada su ove „reke” toliko male i “diskretne” da je pitanje da li su vredne spomena. Ali, dobro…
Reka Darro u Granadi
Granada je od pamtiveka bila mesto susreta i sudara raznih kultura. U današnjem vremenu je turistička atrakcija, studentski grad, a zbog relativno tolerantne atmosfere i omiljena destinacija„lutajucih duša” iz celog sveta. Nadaleko je poznata po “crvenoj tvrđavi” Alhambri – rezidenciji mavarskih kraljeva, kao i po jednom od najstarijih univerziteta na svetu.
Prema rečima nekih od starosedelaca, devedesetih godina prošlog veka Granada je važila i za anarhistički grad, u kom je „sve bilo moguće” , gde se živelo „slobodnije”, gde su barovi radili od jutra do sutra…
Dolaskom evropskih zakona mnogo toga se promenilo u celoj Španiji, pa i u Andaluziji.
Pre svega, svuda je sve manje druženja i muzike na trgovima i ulicama. Mada, nisu ipak sve specifičnosti lokalnog načina života još uvek nestale…
Alhambra je svedočanstvo o relativnosti istorije i večnosti lepog. Građena je dugo i postupno. Više sultana je dalo svoj doprinos. Predivne prostorije sa ornamentikom koja kao da je vezena, laviritni vrtovi, šum tekuće vode, bazeni sa zlatnim ribicama… sve to svedoči da su sultani itekako znali da uživaju.
Krajem 15. veka grad je predat tzv. Katoličkim kraljevima. Mavarsko stanovništvo je „humano preseljeno” u Severnu Afriku, dok su po biskupskom naređenju spaljene i knjige…
Od 18. veka Alhambra će biti napuštena i prepuštena lopovima i prosjacima. Tek krajem 19. veka počeće njena obnova. Danas je to veliki biznis. Diznilend sa istorijskom patinom.
Univerzitet u Granadi, osnovan 1349. godine u doba sultana Jusufa I. Kao i sama Granada, upoznao je “Ibere”, Rimljane, Jevreje, Mavare… I njegova sudbina varirala je tako od perioda do perioda – bilo je i procvata i paljenja biblioteka…
Danas na njemu i oko njega, u gradu, lokalna ekipa iz okolnih “španskih sela” “otkriva” Amerikance (i Amerikanke), od kojih je većina došla na kurseve španskog. Zajedno piju sangriju ili „kalimoćo” i vežbaju konverzaciju… Ne zna se kome “bolje” ide…
Među stranim studentima preovlađuju Evropljani koji dolaze u u okviru programa za razmenu studenata „Erasmus”, kao i Marokanci kojima je Granada geografski (i istorijski) mnogo bliža, ali dolazak u nju birokratski komplikovan kao da je na drugom kraju sveta.
Mladi ljudi doprinose opuštenoj atmosferi grada, svuda se čavrlja, potpuno spontano i na skoro svakom mestu tako nastaju i male ulične zabave. Pošto je uglavnom lepo vreme, ceo društveni život vrlo često odvija se napolju, na ulici. Jedna od najlepših stvari u Granadi je baš ta neprestana živost…
Dovoljna je šetnja Albaisinom (Albaicin) da se zaboravi na saobraćajnu buku, smog i ružne solitere izgrađene u novim delovima grada.
Albaisin je stari, islamski deo Granade sa uskim, strmim kamenim ulicama i kućama sa predivnim baštama, gde noću vlada apsolutna tišina. Tu i tamo tišinu prekida samo muzika nekog od uličnih svirača ili mjaukanje neke ulične mačke.
Jedan od najlepših “vidikovaca” – Mirador de Carvajales
Lavirinti ulica skrivaju male trgove na kojima se okupljaju muzičari ili ljudi da popričaju i uživaju u aromatičnom vazduhu. I, naravno, u pogledu na Alhambru.
Trgovi su uvek puni, grad je mali, i skoro svuda može da se ide peške. Bicikli nisu baš svuda dobrodošli, ali vožnja nije teška. Biciklističkih staza nema, a od pešaka mogu da se očekuju “sočni” komentari, mada ljudi za auto-volanom uglavnom poštuju druge učesnike saobraćaja.
Malo iznad Katedrale, gde na uglu sa Gran Viom Ciganke spopadaju turiste da im proriču budućnost ili proklinju nekim grančicama, nalazi se ulica Elvira – živopisna u svako doba dana i noći.
El niño de las pinturas – zaštitni znak Granade
Stare, napuštene zgrade, čajdžinice, marokanske radnje, telefonske kabine “lokutoriji” iz kojih je jeftinije zvati inostranstvo, Afrikanci koji prodaju piratske diskove, studenti, zalutali turisti, kebabi… ovo je verovatno najšarenija i najživlja ulica u gradu. To je u stvari granica ka Albaisinu.
I pored velikog protoka pre svega mladih ljudi sa raznih strana sveta, Granada i dalje zadržava “komšijski” stil života. Na svakom koraku su male prodavnice porodičnog karaktera – rade mama, tata, deda, baba, ujak i ostala rodbina. Relativno lako upoznaju se takvi akteri “svakodnevnog života” u krugu u kom se živi…i postaje deo njihove priče “na određeno vreme”.
Red za “Churros”-e
I pored sve te opuštenosti i lakoće življenja i u Granadi su dobro utvrđena „pravila”.
Borba protiv siromašnih, na španski način
I sličan prizor posle umetničke intervencije: El niño de las pinturas, grafiti umetnik iz Granade
Granada je bila prvi grad u kom sam se susrela sa „kulturom” „blindiranja” svih vrata i prozora kuća ciglama i betonom. To mi je tada bilo veoma čudno. Iako je grad bio pun beskućnika, mnoge zgrade, potpuno prazne, ostajale su zazidane i zacementirane (da u njih ni slučajno neko ne bi ušao i tu se nastanio) mesecima i godinama ili sve dok neka agencija za nekretnine ne bi „završila posao”.
Kasnije sam shvatila da je ova tužna praksa uobičajna i u drugim gradovima Španije… Neke od tih kuća i jesu ranije bile skvotovi – mnogo nerantabilniji od hotela u turistički orijentisanim gradovima…
Globalni trend – El niño de las pinturas
Granada “živi” na jesen i zimi, u proleće je najlepša. Preko leta potpuno opusti. Vrućine su suve ali teške, preko dana izlazi samo onaj ko mora… Kada na kraju školske godine odu studenti i većina mesta (lokala ali i prodavnica) se zatvara do septembra.
Početkom septembra ekipa ponovo počinje da se skuplja, grad se budi i počinje da mrda. I onda sve kreće ispočetka.
El niño de las pinturas: “Svet je mračan, osvetli tvoj deo”
Category: Na putu, Naše priče