Ljubojna: Slovenske emocije i mediteranska liričnost
Muzika makedonskog sastava Ljubojna , koji predvode Oliver i Vera Miloševski (bračni par), bazira se na istraživanju makedonske folklorne muzike, ali i na susretima i prožimanjima sa drugim uticajima, poput džeza, elektra i roka. Ljubojna iza sebe ima pet izdanja – muziku iz predstave “Parite se otepuvačka”, live album “Macedonia Fresh”, gde su izvodili čalgijsku muziku, “Pesma o mojoj pesmi” koji se bazira na poemama Petreta M. Andreevskog i “Ljubojna Brass Fantasy” gde izvode pesme iz Egejske Makedonije sa velikim brass orkestrom.
Za 15 godina postojanja Ljubojna je prošla kroz puno faza gde su se muzika, a i članovi sastava, često menjali, što je rezultiralo u pet stilski različitih izdanja. Kada ste osnivali sastav, da li ste imali nekakvu misiju i ideju kako bi vaša muzika trebalo da se razvija i šta sve da obuhvatala?
Vera: Upravo je ta želja za istraživanjem stvorila žestok preokret u našim životima, kada smo odlučivali, svako zasebno, a zatim i zajedno, da je muzika ono što istinski živimo i kroz šta možemo najvernije da svedočimo. Ta ljubav i istraživačka beskonačnost spojila nas je i u uspešan tim. Postojala je potreba da se spoje različite kreativne energije nekoliko ljudi i da se kao rezultat toga rodi nešto što će biti početak stvaranja novog zvuka makedonske muzike. Kad ovo kažem, uopšte ne mislim na tzv. “etno”, već na pravu makedonsku savremenu popularnu scenu. Muzika je rasla kao što smo se i mi razvijali. Za svo ovo vreme, Ljubojna je gradila postavu grupe i to je rezultiralo u tri muzičke postave: jedna je čalgiska, druga akustično-električno-rok, a treća “brass fantasy”. Razvijajući se na taj način i Ljubojna je izrasla u moćnu muzičku instituciju. Naša muzika je most između mladih i starih. Ljubojna ostvaruje svoju misiju i time što ruši barijere između starog i novog i nelogicnu podelu na “narodnu” u “zabavnu” muziku, kao i kvazi estradnu.
Otkud ljubav prema folklornoj muzici?
Vera: Mislim da ovo pitanje pripada prošlom veku, kada se još uvek eksperimentisalo i kada je postojala svetski nedodirnuta muzika. Mislim da je ceo svet sazreo preko folklora, a to se odnosi čak i na najluđa dela. To je životvorno nasleđe, ne možete tek tako da ga izdvojite samo zato što se ljudi iz Makedonije odnose prema svojoj kulturi kao neki doseljeni stranci sa frazama “Wow, how lovely, how pure!?” Muzika koju Ljubojna živi je muzika prenesena preko starih majstora i koju možemo najprirodnije da osvedočimo. Ljubojna ne neguje i ne gradi folklore, već stvara savremenu popularnu muziku u stilu orthodox glamor. Makedonska muzika je izvor iz kojeg smo crpili saznanja o muzici uopšte. Ljubav prema muzici se ne rađa zbog pripadnosti, već zbog lične potrebe za realizacijom, isto kao što nije privilegija da si Makedonac da bi izvodio ili voleo makedonsku muziku.
Pored toga što predvodite ovaj sastav, Oliver i Vi ste bračni saputnici. Šta je to što pomaže da stvari između vas funkcionišu tako dobro i na ličnom i na profesionalnom planu?
Vera: Obećali smo sebi veliku žrtvu – i kada smo počeli Ljubojnu, kao i kada smo počeli da živimo zajedno. Mi nismo samo predvodnici, već i ceo PR grupe, što je veoma naporno. Nažalost, mi nemamo tu privilegiju da se brinemo samo o muzici, ali pošto je sve u našim rukama sve se lakše pokreće. Izgleda da smo naučili da se nosimo sa odlukom da taj način života, koji osim toga što na prvi pogled izgleda kao da je porodičan, nije ni nalik uobičajnom svakodnevnom porodičnom životu ili nekom standardnom tempu življenja. Formula za uspeh je vrlo promenjliva kategorija i istovremeno vrlo individualna. Naša formula je: dobar vokal i dobar kompozitor, koji i privatno dele istu ideju o muzici.
Ako je nešto karakteristično za vaš izbor pesama iz makedonskog folklora onda su to pesme iz Egejske Makedonije. Šta je bilo to kod ovih pesama, koje su relativno nepoznate u odnosu na standardne pesme, što je vas privuklo i inspirisalo da njih uključite u vaš repertoar?
Vera: Da, pesme kao “Tvoite oči Leno” (Tvoje oči Leno) i “Mori čupi kosturčanki” (Hej devojke iz Kostura ) su postale nekakav brend Ljubojne još od samog početka.
U njima postoji nekakva univerzalna muzička poruka, to su ljubavne himne ili, ako želite, nose sakrivene erotske crte, koje publiku doživljava lično. Sa druge strane od ogromnog repertoara makedonskih pesama koje interpretiram, većina su egejske. To je bio spontan izbor. Meni se dopada ta njihova mediteranska liričnost i istovremeno izrazito jake slovenske emocije. To je muzika koja za mene ilustrira utkane sunčeve zrake i leandre, vrtove sa narandžama i zlatne minđuše, na primer. Ovaj deo Makedonije ima puno prirodnih bogatstava, izuzetno je plodan, pa zato ni kultura neće biti drugo no isto plodna. To što je ona suštinski makedonska i istovremeno u sebi nosi puno drugih uticaja čini da ona bude toliko melodijski uzbudljiva i raznovrsna, zbog čega deluje isključivo inspirativno.
Krajem prošle godine sastav je imao odličan koncert u Univerzalnoj Sali sa Brass Fantasy Orkestrom. Kakvo putešestvije osećate da ova muzika predstavlja za vas?
Oliver: Pre nekoliko godina u mojim rukama se našla ploča jednog orkestra iz Egejske Makedonije i to je zvučalo fenomenalno. Sećam se da sam pomislio da bi bilo odlično kada bismo imali jedan takav orkestar . To je ličilo na balkanski Nju Orleans, egejski razigran po ulicama. Nekoliko godina kasnije, Ljubojna Brass Fantasy je tu. Kada je bend zasvirao po prvi put na sceni to je zvučalo veoma moćno i nije moglo drugačije nego da se s njim osvaja. Album smo snimili za jedno veče, praktično u jednom dahu, kao što su praktično izvođeni i sami koncerti. Brass Fantasy, iako u sebi nosi složenu muzičku strukturu, i razne uticaje, ipak ima najednostavniju formula za uspeh, jer je jednostavno prihvatljiv za slušaoca. Za četiri koncerta u Makedoniji uspeli smo da okupimo 12 hiljada ljudi, album je na makedonskom tržištu imao svoje reizdanje, a izdanje na turskom tržištu je već rasprodato. Na našem poslednjem koncertu u Istanbulu bilo je i ljudi koji su znali neke naše pesme i tražili su da ih sviramo. To je uspeh koji godi.
Da li je sa prošlogodišnjim koncertom zatvoreno ovo poglavlje sa bleh muzikom?
Oliver: To poglavlje sa Brass Fantasy je otkrovenje i fenomen, isprepleten sa načinom življenja muzičara koji to izvode, i koji žive za tu muziku u Makedoniji. Preko zajedničkog muziciranja postajemo svedoci jedne postojeće muzičke snage. Ta muzika, i sa nama i bez nas, živi, opstaje, razume se, menja se i nalazi nove forme. Recimo da to nije primer sa muzikom Makedonaca iz južne Makedonije. Tamo polako ti orkestri (ovde mislim na bleh orkestre iz Egejske Makedonije ili kako tamo zovu trubu i orkestre “Žuta”) nestaju, isto kao što polako nestaju pesme i pevanje kroz vreme. Ideja je da se ovo poglavlje ne završi već da se prenese i dalje da živi, i otuda je ta radost na našim koncertima kod publike, zato što je neko istinski prepoznao tu muziku i izvodi je ovde, sada, i to sa neviđenom strašću. Ta polazna tačka u muzici za mene će uvek postojati kao jedna od boja u orkestru koje ćemo stvarati za potrebe novog albuma grupe Ljubojna. Mislim da su reči “završeno” ili “započeto” preteške, a za mene je odgovor vezan za muzičku frazu, muzički stil, pravac i nije mi nikada do kraja jasno kada počinje, kada sazreva i kada završava. Samo znam da ako čujem od nekud nesto što mi se dopada, nešto što mi je potenciralo momenat, i tada mi je srce zatreperilo, znam da to negde mora da ispliva dok budem stvarao muziku.
Na primer, pre neko veče na jednom parkingu u Skoplju sreli smo jednog mladića sa kasetofonom u svim svetlucavim bojama, koji je nosio na ramenu kao osamdesetih godina, i pitao nas je da li želimo da čujemo neku muziku. Rekli smo da želimo. Pitao nas je da li smo čuli za pevača Džemaila, i rekli smo da jesmo. Dajte mi 50 denara i pustiću vam. I tako, u ponoć na nekom parkingu u Skoplju, slušali smo tu muziku čitav jedan sat, koja je pripadala Džemailu, na kasetofonu koji sveti u šest boja, a sa kog se čula neverovatna živa muzika, majstorski otpevana i odsvirana. Njen prezenter nam je sa neverovatnim uživanjem i strasću pričao o Džmailu i puštao njegou muziku. Posle toga dugo u noći sam se pitao, da li ovu muziku koju je Ali volio, bar do pola volim? Muzika ponekad izvire iz totalno nelogičnih prostora i vremena. E sada, da li vi poznajete Džemaila? J))
Vaša izdanja se objavljuju u periodu kada su sve vrednosti u društvu poremećene, kada je kultura nagrizena kičom, i jeftinom i masovnom zabavom. Istovremeno, istinske vrednosti su potisnute na marginu i u mračne sokake…
Vera: Za sve ove godine Ljubojna je posvećena tome da gradi muziku sa jednim dobrim vokalom, koja možda ima više lica, ali je sa istom makedonskom dušom. Sva naša izdanja imaju različite zvukove, a ipak je to jedna ista muzika iz iste stvaralačke ideje. U ovom momentu Ljubojna je institucija sa postavom kao jedna izraelska filharmonija. Raspolaže sakustičnim čalgijskim orkestrom, rok akustično-elektronskom postavom, bras bendom, i svi to funkcioniše. Program je istovremeno i autorski i tradicionalan. Možda zvuči emancipovano!? Da li možete da zamislite sve to u isključivo lokalnim okvirima? Osim sa nekom gerilskom romantikom i ne znam kako bi to uspelo u današnjim uslovima. Ljudi iz Makedonije jednostavno ne mogu da poveruju kako Ljubojna uspeva da rasproda koncerte isključivo zbog muzike, koja pri tome, svaki put iznenađuje. Ljudi prepoznaju muziku, dopada im se kada ih neko sa scene voli, dopada im se da se osećaju živi i da se raduju.
Da li u tako nezahvalnom okruženju još ima prostora za kreativnost i poruke koje ta kreativnost nosi?
Vera: To okruženje smo u velikoj meri sami stvorili, i zato nema na šta da se žalimo. Prvo su Makedonci godinama živeli stideći se svoje muzike, lutajući po kuloarima „kulturne“ muzike iz sveta, i to je kompleks koji je ostao u nasleđu iz SFRJ. Kada je došlo vreme da se suočimo sa sobom, i individualno i globalno, za to kakve smo brendove izgradili u proteklim godinama državnosti, našli smo se sa skoro praznom korpom. Odjednom, ovako ili onako, počeli su da osmišljavaju brendove, onako partizanski, na ura i bez strategije. To je, sa svoje strane, bacilo celu kulturu u jedan kakofonski ćorsokak, gde je sve stavljeno na isto mesto i u kom se, nažalost, još koprcamo. Uspeva samo onaj koji se sam nudi na tržištu, što ne znači uvek da to podrazumeva i kvalitet. U današnjim uslovima snalažljivost je kreativnost. U nekritičnom okruženju sve može da se proda kao kreativnost, a pandan tome je: kreativnost se ne isplati. Na vrhu toga je zatvoreni politički smer koji nas guši, instant način življenja koji nas pritiska. Turbo-folk muzika je izdanak svega toga. Zato je super kada dobra muzika učini da veličina muzičkog proizvoda bude takva da ne možete da zažmurite.
Smatrate li da postoji želja kod ljudi za bogatijom i sadržajnijom kulturnom ponudom u odnosu na ovu sadašnju?
Vera: I da postoji veća želja neko će se potruditi da je zakopa jer će od toga da profitira ta nečija lična glupost. Za to su, na žalost, ponajviše krivi mediji, a iza njih kao nikada do sada, stoji država. Razume se, tu su i sitni menadžerski profiteri. U današnje vreme slogan „po želji publike“ je samo mit. Pubilka je bombardovana, silovana i iscrpljena od strane medija. Ona je mediokritetizirana i bajata. Zato je ona oduševljena i iznenađena kada joj se neko na sceni iskreno obraća. Treba da posedujete isključivu harizmu koja će pokrenuti ljude da bi probudili svoju radost!? I sigurna sam da i ti ljudi, kao i malobrojna grupacija, imaju potrebu za novom svežom kulturnom ponudom i da je prepoznaju. Kao što stari bračni par ima potrebu za bebom. Ali nisam sigurna da li imaju dovoljno snage da bi se to ostvarilo.
Evidentna je jednoličnost kada je u pitanju ponuda muzike kroz mejnstrim medije, kako u svetskim, tako i u domaćim okvirima, koja je rezultat, između ostalog, i globalizacije muzike. Kako vi gledate na budućnost makedonske muzike u 21. veku?
Vera: Da, globalizacija je progutala svet, a kako ne bi i Makedoniju. Međutim, naša scena ne može da se uporedi sa nijednom svetskom scenom iz prostog razloga što se ovde ne razmišlja globalno i sve je namenjeno i spakovano za jedno minorno tržište. Nije da uvek postoje takve tendencije, ali je posebno teško da se razmišlja o svetu bez ikakve podrške. A to za sobom povlači mnogo odlučujućih faktora za to kakav će biti finalni produkt. Nažalost najveći finansijski ulog je baš u muzici koja je užasno lokalna i ne može da bude hit dalje od Srbije. Svet se drži u malome isključivo zbog ličnog profita. Tako je sa celim mejnstrimom nazvanim estrada, posebno sa turbo-folkom koji momentalno ima najbolju audio i video produkciju. Ali, to je toliko snažan talas zbog čega ne postoji ništa što bi moglo da mu se odupre. Ljudi zaboravljaju to. Gde ćemo sa vraćanjem starih hitova i održavanjem uz pomoć veštačkog disanja neke zastarele kvazi zabavne festivalske muzike a la San Remo? Da li je to sve što možemo? Mislim da ne shvatamo ozbiljno tu pretnju koja je već progutala celi kulturni ambitus. Sa druge strane, na ovom prostoru ima toliko mnogo muzičkog nasleđa i ima toliko mnogo da se uradi. Znači sam izlaz je ispred vas, a vi uporno kopate bočni tunel. Da se ne lažemo, bez mogućnosti i bez strategije, da se da šansa onom koji ima ideju za nov i svežiji gruv koji bi ponudio svetu, potonućemo bez traga.
Da li može jedan kompozitor da se bavi poslom koji poznaje najbolje i da živi od toga na ovim prostorima?
Oliver: Pa evo, čim razgovaramo, znači živi smo. Nešto drugo osim muzike za sada ne planiram. To je profesija koju bezrezervno volim. Mislim da bi Makedonija, kada bi svako radio svoj posao najbolje što može i zna, bila predivno mesto za život. Ja se u svakom slučaju trudim da radim najbolje što znam i mislim da je posao vezan za muziku nešto najlepše, ali, opet, ne bih ga nikome preporučio.
Sa bendom često nastupate van Makedonije. Šta je potrebno da se jedan bend izdigne iz svoje sredine i da bude prihvaćen van nje ?
Oliver: Pa svi mi treba još mnogo da radimo da bi se izdigli ili da bi smo promovisali našu muziku u svetu. Taj mit o Makedoniji koji je nekada glasio „kada dođeš u Makedoniju nemoj da igraš ili da pevaš“ više ne važi. Sa druge strane, sa Ljubojnom sam sasvim zadovoljan od ovog šta radimo, i razume se, postoji tendencija da se to širi sve više izvan naših granica. Ovde je reč o jednom dugogodisnjoj istraživačkoj akumulisanoj energiji. Naš zacrtani cilj za ovaj period jeste da snimimo što više muzičkog materijala, i zato će biti potrebno da radimo još više da bi ga predstavili van naših granica.
Da li bi mogli da izdvojite neku publiku koja vas je najsrdačnije dočekala?
Vera: I makedonska i ona strana me je iznenadila više puta. Imali smo toliko mnogo koncerata zbog čega mi je teško da se setim. Jednom mi se desilo u Rimu da mi priđu žene i plačući da me grle i da mi se zahvaljuju. Dešava se posle klubskih nastupa da mi priđu sa celim koncepcijama o karakteru muzike zbog čega iskeno žalim što nemamo istinskih muzičkih kritičara.
Šta je to što najiskrenije dopire do neke publike bez obzira gde nastupate?
Vera: Način na kom se obraćate. Publika želi da bude ponesena, da joj date ruku i da joj kažete hajde sa mnom. Nije lako da se to uradi, posebno u ovo današnje vreme kada je ona uglavnom uspavani konzument. Publika vam veruje ako vašu interpretativnu emociju iskreno usmeravate svakome pojedinačno, ako ne manipulišete njihovu emociju, a onda će vas publika duplo nagraditi na drugom koncertu i to je krug koji se uvek povećava.
Na svetu postoji million bendova koje traže svoje mesto ispod sunca.Sa kakvim adutima vi stremite da nađete svoje mesto i da izgradite jaku podršku od strane publike, kako u Makedoniji tako i izvan nje?
Oliver: Uz pomoću makedonske muzike. Ljubojna je projekat za koji smo ubeđeni da će trajati dugo I razume se mi gradimo ovo da bi bilo tako. Na nekakav način sve što poželimo ostvaruje se, ali svesni smo da za sve treba puno strpljenja i mnogo posla.Mi još uvek nismo dali naš maksimum, i naša puška još nije pogodila cilj, onako kako mi želimo, i nije pogodila tamo gde mi hoćemo. Ima još puno da se kaže na tu temu.
Po vama, koji su primeri za kreativno i dostojanstveno bavljenje folklorom i njegovim nasleđem u odnosu na obično recikliranje danas u svim okvirima?
Oliver: Veliko bogatstvo je da se bavite svojom kulturom odnosno svojom muzikom. Posebno u ovim vremenima, kada veliki jedu male i kada malim nacijama preti da nestanu. Ali, mislim da Makedonija nema osvešćenu strategiju sa kojom bi sačuvala svoju duhovnu kulturu. Nekako, dok se upravljalo sa tom duhovnom kulturom pojavilo se previse kamikaza sa nepostignutim ciljem tj. meci se troše u prazno. Ili, ukoliko želite bolje objašnjenje za kulturu i stvaralaštvo, izraz “samoubistvo iz zasede” mi se čini najprikladnijim za situaciju koja se kreira poslednjih dvadesetak godina, od osamostaljenja do danas. Jedan od primera za dostojanstveno bavljenje je skandinavski model kreiranja i promovisanja te scene. Da ne spominjemo afrički uticaj koji je raširen na svim kontinentima.
Kakva vrsta podrške bi mogla da pomogne muzičarima sa Balkana da bi njihova muzika mogla da napravi nekakav veći internacionalni probiv?
Oliver: Za vreme sastanka sa jednom evropskom menadžerkom, rekla je da svi na Balkanu puno pričaju da su najbolji, ali da tu malo više fali organizacija. I da vam kažem, to me je nateralo da razmišljam na tu temu. Mislim da je bila u pravu, da za muziku imamo eros, ali za organizaciju… Tako da je podrška dobrodošla od strane stranih bukera i agencija, ali mislim da bismo i mi sami trebalo da se više otvaramo prema stranim tržištima, i polako samo da se trudimo da naši muzički meci stignu do cilja.
Nedavno je Vera bila uključena na kompilaciju sa ženskim vokalima sa Balkana, Les femmes des Balkan„ u izdanju Regional Cooperation Council iz Francuske. Kakvo je Vaše mišljenje o tradiconalnim muzičkim miksovima u odnosu na ove današnje? Koji su ti neki sastojci koji su se pomešali?
Vera: Nekada se pesmama ostavljalo prostora da žive, znači ostavljao se prostor muzici. Danas se ona bez mere prezasićuje i guši sa muzičkim kalorijama. To su nespojivi miksovi kao miks kafe, grožđa, pljeskavica, majoneza, nutele, jogurta i slanine. Taj koji će ovo pojesti neka i sluša tu muziku. Imam utisak da se bukvalno nabacuje sve što deluje lepuškasto. Kao finalni proizvod dobijate namučenu muziku koja bi trebalo da vas kupi jer je patetično balkanska. Vrlo je mali broj dobrih pozavalaca i prodavaca dobre muzike.
Kada bi ste dobili zadatak da napravite kompilaciju gde bi bili zastupljeni najreprezentativniji predstavnici balkanske muzike, koga bi ste uključili i zašto?
Oliver: To je pretežak zadatak za mene jer znam da ću pogrešiti. Mislim da svako selo ima po jednog najreprezentativnijeg muzičara koji zaslužuje da bude deo kompilacije. Time bi se dobilo puno muzike. Ali mislim da bi se samo na taj način shvatilo da tu postoje regioni bogati muzikom koji su kao jedan muzički neistraženi svemir koji čeka da bude otkriven, kad tad.