Cristobal Diaz: Borges na Kafkinoj obali
“Gregor je ljudsko biće pod kostimom insekta; članovi njegove porodice su insekti maskirani u ljude. Nakon Gregorove smrti, njihove insektske duše odjednom uvide da imaju slobodu uživanja. ”
Ovim rečima Nabokov opisuje Gregora Samsu, junaka Preobražaja. Čudno, u smislu zanimljivo. I ja sam ga doživljavao na sličan način, jedino što u mojoj interpretaciji nema baš genijalnosti rusko-američkog pisca.
Kafku smatram entomologom čija se drama ogleda u tome što je svestan pripadnosti istoj vrsti koju simultano opisuje i proučava. I pisanje o drugima, pisanje u krajnjem slučaju, uvek ima neki elemenat koji možemo definisati kao Kafkin.
U svom prethodnom članku citirao sam Albaharijeve reči o tome što za njega je identitet – nešto što pojedinac može da izabera. U tom smislu, Borges pričajući o Kafki pravi identičnu definiciju o prethodnicima u području književnosti – sam pisac može da izabere svoje prethodnike.
Ovako Borges nasleđuje Kafkin univerzum i pretvara ga u svoje lično nasledstvo te izvor jednog segmenta sopstvenog stvaralaštva. Argentinski pisac bukvalno kaže da “svaki pisac stvara svoje prethodnike”.
Naime, ko bi rekao da se Borges uvek osećao kao pravi Evropljanin budući da je istovremeno zaljubljen u njegov rodni Buenos Aires? Da li je to kompatibilno? Naravno da jeste. On se tako izjašnjavao oko tog pitanja:
“Biti Amerikanac jeste i biti Evropljanin. Španski jezik je jedan oblik latinskog. Nije moguće ustanoviti tako strogo odvajanje, kao što moji kritičari tvrde, između onoga američkog i onoga evropskog. Latinska Amerika ne postoji. To je neka vrsta udobnosti, lenjosti.”
Jer Amerika je čitav kontinent, moramo da dodamo, od Ognjene Zemlje do Aljaske, a ne samo od reke Grande do Aljaske. Tako da uprkos samom Borgesu, dodaću još da i ako gore pomenut Nabokov jeste s punim pravom Amerikanac – i Rus, a to bez kontradikcije -, nije manje Amerikanac argentinski autor. Uopšte ili uopće ili absolutely not ili en absoluto. Nein.
Ima, međutim, mnogo toga u čemu ja lično mogu da se složim sa Borgesom. Na primer kad kaže da “U Evropi nažalost obiluju jednostavnim Nemcem ili jednostavnim Ircem; samo nedostaju Evropljani.” I konačno, potpuna saglasnost sa tvrdnjom: “Patriotizam je najmanje pronicljiva strast.” Amin, gospodine Borgesu.
Po nekima živeti u Srbiji ili Bosni možda znači boraviti van granice Evrope. Po nekim drugim moguže je da Hrvatska nije deo Balkana. Mnogi zaboravljaju da je nekada -a to nije bilo kratko – postojala jedna zemlja zvana Jugoslavija.
Outsideri ne izazivaju uvek moju simpatiju i/ili saosećanje. Nije isto ponavljati navijačke parole papagajski i biti usamljeni galeb koji elegantno leti nad Kafkinom obalom. (Obala slobodnog mišljenja, ako neko se izgubio pri ptičjoj komparaciji).
I ovako se vraćamo do početka, potvrđujući da najveća drama naše Kafkine egzistencije, počiva u tome što kad se probudimo iz turbulentnog sna i dalje pripadamo istoj vrsti -nema veze da li insektskoj ili ptičjoj – vrsti koja naseljava naše košmare.
Category: Naše priče, U prvom licu