Andrea Mammone: Evropljani ujedinjeni, u mržnji prema Evropi
LONDON – Možda zvuči bizarno da su se dvoje političara nacionalista s krajnje desnice, Marin Le Pen iz Francuske i Gert Vilders iz Holandije susreli da formiraju panevropsku grupu posvećenu slabljenju Evropske unije. Njihov cilj je transnacionalna politička alijansa koja će učestvovati na majskim izborima za Evropski parlament; kad dođu na vlast; sarađivaće u pokušaju da preuzmu vlast u Briselu.
Da li su ovi političari koji se protive imigraciji i dele skepticizam po pitanju slobodnog kretanja radne snage i kapitala po evropskom kontinentu naprosto licemerni oportunisti, u šta veruju mnogi Evropljani naklonjeni levici? Možda.
Zapravo, još od početka dvadesetog veka, ekstremna evropska desnica često se ujedinjavala u potrazi za “drugim” kome bi se protivila, isključivala ga, odolevala mu, zabranjivala ga ili maltretirala – istorijski gledano to su manjine poput Jevreja, homoseksualaca, invalida, Roma, marksista, a u poslednje vreme Arapa, Afrikanaca i Azijata. Posle Prvog svetskog rata pojavila se filozofija koja bi se mogla nazvati euro-fašističkom. Njeni najekstremniji zagovarači su, naravno, bili nacisti: zanemarujući svoju doktrinu o rasnoj nadmoći, čak su i oni stupali u saveze sa Musolinijevom Italijom i militaristima u Japanu, a u narodima koje su napadali pronalazili su verne fašističke saradnike.
Ovaj pogled na svet nije izumro s krajem Drugog svetskog rata. Zasnovane na uobičajenom strahu od manjina i imigranata, transnacionalne veze među partijama desnice su preživele. Iako govore različite jezike, desničari jedni od drugih pozajmljuju ideale, strategije, slogane i teoretičare. Nacionalni front u Francuskoj, koji je 1972. godine osnovao otac gospođice Le Pen, Žan-Mari Le Pen, imitirao je simbole i političke taktike originalne neofašističke stranke, Italijanskog socijalnog pokreta, koji su 1946. godine osnovali Musolinijevi poštovaoci i koji su se još 1979. godine sastali sa sličnim francuskim i španskim strankama da se oprobaju (sa veoma malim uspehom) na prvim javnim izborima za Evropski parlament.
Stoga, kad analitičari pričaju o “novim” nacionalističkim strankama po Evropi, to je samo jedan deo istine. Ovi desničari ne veruju osnovnim institucijama EU, i čak ih i javno preziru – Evropsku komisiju, Evropsku centralnu banku i Evropski parlament – ali takođe veoma rado ulaze u koalicije sa ekstremistima iz drugih zemalja da bi oslabili iste te institucije.
Nameće se pitanje: Zašto je Evropska unija toliko privlačna meta?
Odgovor bi mogao (a i trebalo bi) da podjednako šokira sve samozadovoljne Evropljane, i one naklonjene levici, a i desnici. “Evropa” je oslabila, kao ideja i kao zajednica. Evropska vizantijska birokratija učinila je da cela Unija deluje neodgovorno. Njene vođe – naročito Portugalac Hose Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, izvršnog organa Unije; Herman van Rompej iz Belgije, predsednik Saveta Evrope, koji se sastoji od 28 premijera; i Ketrin Ešton, glavni diplomata Unije – malo su poznati izvan elitnih krugova.
Sve veća nezaposlenost među mladima, strogi fiskalni zakoni, snažan uticaj Nemačke na monetarnu politiku, kao i prisustvo imigranata muslimana, stvorili su savršenu metu za one slične gospodinu Vildersu i gospođici Le Pen, koji optužuju spoljne sile kao što su Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska unija, za probleme njigovih naroda. Naravno, oni previđaju strukturne probleme kao što su iznosi za socijalnu pomoć i penzioni fond, opadajući broj novorođenčadi, ostarelu populaciju, stagnirajuću produktivnost radnika i pojačano takmičenje sa ekonomijama iz azijskih i latinoameričkih zemalja.
Mišljenje da su birokrate u Briselu, bankari u Frankfurtu i pravnici u Strasburu bahati i nezainteresovani, omogućilo je demagozima da se postave kao populisti, usamljeni u razumevanju “naroda”.
Na primer, u novembru se Lorenco Fontana, poslanik Evropskog parlamenta iz desničarske Severne lige, hvalio – pre sastanka sa vođama Nacionalnog fronta i slično orijentisanih švedskih, austrijskih i flamanskih stranaka – da oni govore u ime “opšteg ideala Evrope, Evrope koju čine njeni ljudi.” Novine njegove partije, La Padania, o tome govore ovako: “Sve je na glasačima, ali ovoga puta trupe, željne promena premda neorganizovane, imaju priliku da se ujedine u jedinstvenu “vojsku” koja će stati iza sposobnog vođe.”
Kako bi ovi desničari promenili Evropu? Oni kažu da bi vratili snagu nacijama tako što bi rasformirali briselske tehnokratske snage koje donose odluke, i vratili moć odlučivanja pojedinačnim državama članicama. Oni bi stopirali, ako ne i unazadili, šest decenija integracije.
Ono što je tragično jeste da, suočena sa ovom pretnjom, Evropa gotovo da nema poziva na solidarnost. Ovo je znak koliko je odmakla od sna koji joj je pomogao da se uzdigne iz ruševina rata. To je znak da vizija bledi – zajedničko tržište, demokratske institucije i socijalna integracija – vizija koju su promovisali posleratni začetnici evropske itegracije: mislioci i državnici poput Konrada Adenauera, Vinstona Čerčila, Žana Monea, Roberta Šumana i Altiera Spinelija.
Evropska unija mora da ponovo stekne reputaciju kao vođa naroda. Njeni lideri moraju da napuste tehnokratska rešenja, podršku bankarskom sektoru i stoičku škrtost. Ukoliko ne obezbedi više radnih mesta, i ne doprinese utisku da je građanin taj koji odlučuje, krajnja desnica će samo rasti.
Andrea Mammone
Izvor: New York Times