A propos Olimpijade: “Pomeranje sporta” Ivana Ergića
Dodeljivanje velikih sportskih takmičenja, kao što su evropska i svetska prvenstva u fudbalu, olimpijske igre, ili igre Komonvelta, zemljama u ekspanziji, sa jedne strane je posledica promene odnosa političke i ekonomske moći, a s druge deo strategije svetskih sportskih asocijacija za osvajanje novih tržišta i konzumenata. Zapadnjačkoj političkoj eliti i kulturalnoj sujeti građana Evrope i Amerike ne godi sve učestalija selidba masovnih sportskih i medijskih događaja u druge krajeve sveta, a to se najbolje vidi na primerima teniskih turnira, Formule 1, svetskog prvenstva u fudbalu ili olimpijskih igara. Brazil kao ekonomija u usponu i jedna od zemalja BRIKA, uspeo je da dobije organizacije Svetskog fudbalskog prvenstva 2014. i Olimpiskih igara 2016.
Obično se o Ligi šampiona govori kao o hiperkomercijalizovanom takmičenju i paradigmi marketinškog poduhvata unutar industrije profesionalnog sporta, kojeg bi trebalo da prate drugi sportovi. Zaboravlja se da su svetska i evropska prvenstva još profitabilnija. Dok se Liga šampiona obraća prosečnom ljubitelja fudbala, takmičenja državnih timova animiraju čitavu naciju, jer oni koji ne učestvuju u tome su, po uvreženom mišljenju, nepatriote.
Pored toga, fudbalske organizacije se ponašaju kao nemilosrdne transnacionalne korporacije i zemlji domaćinu postavljaju gotovo nemoguće, iscrpljujuće uslove, a po završetku šampionata iza sebe ostavljaju pustoš, slično svojim naftaškim ili bankarsko-finansijskim pandanima. To se najbolje moglo videti na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, kada je izraz sreće brzo izbledeo sa lica mnogih Južnoafrikanaca, kojima je kao robovima neoliberalizma dat „opijum“ s kratkim dejstvom, da zaborave na uslove u kojima žive. Priče o oslobođenju i postaparhejdskom raju su groteskne, od Nelsona Medele su napravili maskotu koju vode po stadionima i konferencijama, dok je velika većina Južnoafrikanaca i dalje u ekonomskom ropstvu.
Zemlje, koje su postale svesne svoje moći, kao što su Brazil, Kina, Katar, Bahrein, ili Ukrajina, uzdižu se i u simboličkoj ravni pokazuju da je hegelovski „svetski duh” stigao kod njih i irelevantno je da li on sebe opredmećuje kroz gradnju megalomanskih nebodera ili organizaciju megalomanskih sportskih spektakla. Fundamentalni poriv za dokazivanjem je isti. Kao što je i Hegel govorio „svetski duh” je ravnodušan prema patnji i bedi velike većine stanovnika tih zemalja, koji od svega mogu da dobiju kašičicu euforije i spoznaje da se svet događa baš u njihovom komšiluku. Tako se teniski turniri, Formula 1, PGA turneje i olimpijske igre sele u druge delove sveta.
Dakle putanja kapitala dovodi do pomeranja duha vremena, ali i duha prostora. Kultura prati novac, ne samo popularna već i visoka kultura. Nekad su evropski muzeji bili punjeni artefaktima i umetničkim predmetima donošenim iz osvajačkih pohoda i kolonija. Usponom carske Rusije za vreme Petra Velikog i Katarine Velike ogroman komad kulurnog nasleđa sveta i umetnina došao je u Rusiju, a rastom ekonomske moći Amerike dobar deo toga završio u njihovim kulturnim institucijama.
Danas, zemlje bliskog i dalekog istoka pored gradnje „Diznilenda”, stadiona i drugih objekata zapadne masovne kulture grade i replike zapadnjačke visoke kulture. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima se gradi čitav distrikt na ostrvu Sadijat u kojem će, pored ostalog, nići novi Luvr i novi Gugenhajm. To nije samo posledica činjenice da se ogroman deo umetničkih dela nalazi kod privatnih kolekcionara i špekulanata, već i zato što se kulturne ustanove vode logikom zarade.
Francuzi, inače najosetljiviji na sopstvenu kulturu, olako su ustupili ime i deo svoje postavke Luvra, kao i svoj nou-hau. Pored toga, zapadne firme zajedno sa emiratskim učestvuju u izgradnji kompleksa muzeja, iako Hjuman rajts voč i slične organizacije utvrdile da postoje povrede prava radnika na konstrukcijama, što je uobičajena praksa u razvijenim arapskim zemljama. Na ovom primeru se najbolje vidi kako se olako stvara novi duh prostora koji je vođen logikom kapitala i logikom grandomanije. Samo mali deo umetnika i kulturnih radnika je protestovao zbog rasprodaje kulture.
Evropa naviknuta na moć, a naročito onaj njen deo okrenut atlantizmu, sve teže prihvata činjenicu da se rađaju nove ekonomske sile i farsičnom moralistikom u malograđanskoj svesti budi otpor i dovodi do sukoba kultura. To se moglo možda najbolje videti povodom borbe Engleske i Rusije za organizaciju Svetskog fudbalskog prvenstva 2018. Sorokin, predsednik Odbora za kandidaturu Rusije je rekao da je London pun nezadovoljnika i kriminala, kao i da postoji veliki problem alkoholizma među omladinom. Taj komentar dolazi od funkcionera u čijoj zemlji postoji isto toliko kriminala i alkoholizma, ako ne i više.
Kada su Rusija i Katar dobili organizaciju Svetskog prvenstva, javno mnjenje zapada je brujalo o nameštenim izborima, a naročito engleska štampa, koja je bila najviše razočarana neuspehom sostvene kandidature, zaboravljajući da je Britanija uspela da privuče kapital iz celog sveta da bi sebi kroz Premijer ligu priuštila najbolju zabavu na svetu. Pored toga, naširoko su ukazivali na rastući uticaj ove dve zemlje zbog njihovih ogromnih rezervi energenata kao i finansijske moći, i lobističku i pregovaračku moć koja ide uz to. Ovo je sve, naravno, istina, međutim zapadnoj političkoj i sportskoj eliti je manje smetalo dok se svako drugo prvenstvo organizovalo u Evropi, i dok je evropska hegemonija svojom ekonomskom snagom dominirala sportom, politikom, kulturom itd.
Ono što dominira javnim mnjenjem i forumima je nivo komunikacije koji smo videli kod pomenutih ruskih i engleskih zvaničnika. Obični građani se tako uvlače u prljavu i nisku igru koja prerasta u rat kultura koji već pominju neki anglosaksonski teoretičari. Tako se zamagljuje suština, pa se prosečan zapadnjak ne pita zašto u druge krajeve sveta odlaze fabrike i radna mesta, već zašto se to dešava sa sportskim takmičenjima, jer danas prosečan Evropljanin, prosečan Rus i prosečan Kinez žive podjednako teško, u sličnim egzistencijalnim uslovima. Veliki sportski turniri i spektakli služe samo za prikazivanje potencijala novih globalnih sila zadovoljavajući grandomanski poriv njihovih elita, ali i da nižim slojevima daju osećaj posebnosti jer se svet dešava tu pored njih. Tako, bar na trenutak, zaboravljaju na uslove u kojima žive i imaju osećaj da su deo nečeg velikog.
Zapadna civilizacija je postala umorna, a naročito Evropa koja je na geopolitičkoj prekretnici. U kom bi pravcu trebalo da ide – da li istrajavati na atlantizmu, ili da se priključi rađajućem evroazijanizmu. Za sada Evropa izgleda spoljnopolitički dezorjentisana, ali ona ustvari na suptilan način održava svoju hegemoniju oslanjajući se na SAD. Evropa bi, kao jedna od kolevki kulture, mogla da donekle bude moralna i kulturna predvodnica sveta kad bi se okrenula azijskim integracijama, kako ekonomskim, tako vojnim i energetskim. Time bi doprinela balansu međunarodnih odnosa moći mada je kulturno i dalje sličnija Americi i ostatku zapadnog sveta.
Category: Prenosimo, Uncategorized